Lepota je pravo i siromašnih žena
Foto: theworldofrike.blogspot.com
Navikli smo, a možda i nesvesno naučeni, da u velegradu vidimo svetlost, čak i u noćnoj tami. Ako i vidimo klošare, podsvesno ih odbijamo kao same sebi krive, jer – što je istina – na bogatom Zapadu ne može se umreti od gladi.
Nesretnici su naprosto ljudi nesnađeni, nepripremljeni za nagle promene društvenog, poslovnog ili porodičnog statusa. Ali ono što obično ne zapažamo – štaviše, ni ne interesuje nas, jer dođemo da vidimo samo ono što vredi videti i poneti u sebi kao radosnu uspomenu – to je ona nevidljiva nam gradska sirotinja, koja nam promiče na očigled.
Tako je u Parizu nastala ideja o «„solidarnom salonu lepote”». Dve sestre, imigrantkinje sa Sicilije, Lucija i Žozefina Iraci, teško se probijajući već sa 15 godina u toj gradskoj nevidljivosti, uspele su da sebi izbore mesto frizerki. Lucija svojom upornošću čak uspeva da dopre do nivoa umetničkog frizera za foto-seanse, družeći se sa slavnima i bivajući “na usluzi” u ateljeima Iva Sen Lorana, Betine Reims ili Petera Linberga.
Na kraju Lucija otvara svoj salon na prestižnom Sen Žermenu, u srcu intelektualnog i boemskog Pariza, ali sa idejom da frizira obične žene, «„sa ulice”,» kako kaže. Tako otkriva čitav jedan svet žena koje nemaju dovoljno novca da održavaju svoju lepotu, ni redovno ni sporadično. Videla ih je, priznala je, kao ponižene i stidljive, kao da su same krive za svoje siromaštvo. Mnoge nisu imale novca da se urede ni za sastanke u potrazi za poslom.
Tako se odlučuje da otvori još jedan salon, nazvan po sestri Žozefini, u koji će žene dolaziti da postanu pre svega samouverene, iako su siromašne. I na broju 28 ulice Šarbone (ironija je da se ovaj naziv može prevesti kao «’Ugljarka’») u pariskom 18. arondismanu, zaživeo je nedavno neobičan kutak, u kojem se svaka usluga friziranja, šminkanja, masaže, manikiranja, depilacije, ali čak i pozajmice odeće za važne prilike u potrazi za poslom, naplaćivana simbolično – 3 evra.
Pošto ideju prate i podržavaju brojne organizacije građanki i građana, svemu je dodano i prisustvo socijalne radnice u salonu, sa funkcijom da mnoge od ovih žena nađu trajno radno mesto ili bar socijalne olakšice. Tako je na kraju salon prerastao u neka vrsta zavoda za zapošljavanje i instituta za brigu o ženama.
Jedna od klijentkinja, žena sa dvoje dece ali bez posla, ispričala je da je najpre „izgubila stid iz krajička očiju” koji ju je stalno pratio i činio nevidljivom, da joj sada prija što je ravnopravna sa ostalim ženama, i još je samouvereno, ali zaista iskreno i ne neskromno, dodala: „Sada kada se sebi sviđam, sviđam se i drugima. U nedelju dana, nakon samo dva sastanka, dobila sam ponudu za posao u prodavnici dečjih igračaka”».
Lucija i Žozefina se ne čude što solidarni saloni lepote počinju da niču u drugim gradovima francuske. Uostalom, oni koji dobro znaju istoriju Pariza, sve to podseća na priče o grisettes, siromašnim mladim Parižankama iz polovine 19. veka, nazvane Sivuljama po jeftinom tekstilu njohovih sivih haljina. Njih je beznadno siromaštvo vodilo ka absintu. Sestre Iraci i njihov salon uprovo dokazuju suprotno. Ko kaže da se istorija obavezno ponavlja?
D. Simin
